Ponekad, istina retko, čovek pomisli od čega je sve napravljen iznutra i ko su svi oni ljudi, od detinjstva pa do zrelog doba, koji su ga hranili, kod kojih je prespavao po neku noć, pozajmljivao ljubav i novac, zaklon, kabanicu ili ćebe, i koje je sve pozaboravljao, ostavivši ih, možda u bedi, osamljenosti, po zabitim palankama, po grobljima bez oznake na grobovima, u staračkim domovima, u tami vremena…
Neko na to nikada i ne pomišlja gonjen energijom koja osvaja svet. Na koliko samo sahrana nisam otišao, a trebalo je, koliko samo razglednica nisam poslao nekome kome bi to nešto značilo…
A gde su stare ljubavi i prijatelji koji nisu imali uspeha a bili su vredniji od nas? E, pa, roman imu tu čudotvornu moć da pobedjuje vreme i što je najvažnije – zaborav, koji je gori od smrti.
(Autor: Momo Kapor)
