Klonule glave skrivaš svoje oči,
ja više nisam čovek koji te voli,
prošlo je tek oko pola noći
a tebe je već počelo da boli.
Ovoga trenutka ugasilo se sve,
ono što je bilo izgubilo je sjaj,
neće više biti kao što je pre,
klimaš lagano jer znaš da je kraj.
Od nemog jecaja odzvanja tišina,
popunjava prazninu između nas dvoje,
tebe boli i moja blizina,
izgubila si nekad što je bilo tvoje.
Usne ti drhte, želiš da ih daš,
po poslednji put hoćeš da me ljubiš,
stiskaš me snažno jer već dobro znaš
da ujutru sa mnom nećeš da se budiš.
Nema više šta da se krije,
ne može ni meni niko da sudi,
lažeš me da ništa ti nije,
a skrivaš suze dok teku ti niz grudi.
Živan Marinković
