Ponoć kuca u panici.
Pa mislima negde letim.
Kao uvek po navici
Tebe se pred fajront setim.
Violine već su stale.
San se s javom bori, svađa.
Zora. Smiraj, sred mahale
tiho, novo jutro rađa.
A ja, jutrom gasim zvezde,
budim stare, neodsanjane snove.
Gledam ptice kako jezde,
rubom neba tiho plove
i sećam se prošlih dana.
Sve to sad je uspomena.
Sve je isto kao nekad,
samo Te kraj mene nema.
A ja i dalje gasim zvezde,
budim stare, neodsanjane snove.
Lazar Ćendić
