Volim nezavršene crteže,
tek obrise,
i sve ono što u njima vidim.
Oni mogu biti sve i više,
a samo su tren uhvaćen
i dim.
Volim one prve naše susrete,
tek treptaje,
i sve osećaje što me tada prožmu.
Možda ovde nisu bili ništa,
ali nekad, tamo negde
možda mogu.
Volim ove reči tiho rasute,
dok još razmišljam
šta mi tačno znače.
Možda dosad značile su ništa,
možda sutra otkriju tajne mračne.
Volim ovaj život
iako retko
razumem zašto se baš tako dešava;
možda tamo negde, nekad, neko
razume bolje
nego moja glava.
(Autor: Jovana Stojanović)
