Prolazim jutros kraj pijace, na ulici prodaju stare stvari, od nošene garderobe, preko obuće, tehnike i alata do knjiga. Neka žena u turskom sedu na parčetu kartona obraća se drugoj ženi, kaže joj da će videti ko je producent u nekom filmu pa da se obe uključe. Razgovor je bio uverljiv, verujem da će tako i biti. Usput srećem čoveka sa cipelama od kože pitona. Cipele su zelene, prolazi me jeza. Danas ljudi imaju čudne ljubimce. Svima je krajnji cilj da prežive, drago mi je da je čovek uspeo. Na ivici trotoara sedi bakica, tihim mekim glasom nudi sveža jaja i koprive koje je poređala na plastičnoj gajbi. Sama, niko je ne čuje. Osvrćem se i prolazim jer nosim novac samo za hleb, da ne trošim bespotrebno, nikad se ne zna, možda vidim nešto lepo poređano po starim čaršavima na zemlji, ili se sažalim na neko preplanulo dete koje je tu od februra do novembra. Dan je sunčan, miriše hleb iz obližnje pekare, čuju se zvona posle jutrenja, držim novac u ruci i znam da imam dovoljno.
Milica Durlević
Beograd
