Tužnim glasom počela je priču baka
I tužna je bila njena reč svaka
Vodenica napuštena u njenom selu plače
Bakino srce zbog toga kuca jače.
U detinjstvu se baka kraj vodenice igrala
Kada je sa roditeljima žitarice donosila
Dečaci su kod vodenice bacali kamenčiće
Devojčice su od cveća pravile venčiće.
Sanjala je moja baka vodenicu tu
Razgovarale su njih dve u bakinom snu:
-Zašto plačeš vodenice stara, mila?
-Zato što sam nekada mlada i neumorna bila.
Radila sam, oko mene ljudi mnogo je bilo
A sada nikog nema, prazno je moje krilo,
Nigde nikog da kod mene bar navrati
Pa moje ostarelo srce vene i pati.
Baka kaže: -Vesela mi budi vodenice lepog lica
Dok god mene ima bićeš moja drugarica,
Zaklinjem se da sam u mislima uvek kraj tebe
Ne dam ja da ti od samoće srce zebe.
Posle ove priče oči su mi zasuzile
I odmah sam poželeo da odem do vodenice
Obilazim je redovno, ona napuštena više nije
Pored nje je dečak što mu srce jako bije.
Luka Maksimović, 12 godina
