U redakciju Top Novosti stigla je jedna zanimljiva uspomena Prokupčanina Jovana Šekarića na rodni grad pod snegom, ali najviše na sankanje u Šećer maloj.
Podigao sam roletnu, legao i kroz prozor gledam kako sneg veje. Avala je sve belja i belja a i Beograd opravdava svoje ime bar kad je sneg. Gledajući tako u daljinu, kroz pahuljicama titravi horizont mislima se polako vraćam u moje snežno detinjstvo, u moje Prokuplje, Šecer malu, Knez Mihajlovu…
Sneg u mom Prokuplju nije bio samo običan ukras zime, ne to je bio stil života, postavljenje svakojakih standard, a i privilegija da si rođen baš tu, u Knez Mihajlovoj ulici u srcu Šećer male.
Naša ulica sa prvim snegom postajala ja kultno mesto za okupljanje prokupačke dece a i onih starijih koji su znali šta je pravi zimski doživljaj. Prednost naše ulice za sankanje bila je u tome što je presecala glavnu ulicu koja je u večernjim časovima, bila zabranjena za saobraćaj ,po je naše proletanje sankama između Hameuma i stare Robne kuće praćeno šetačima čuvenog Prokupačkog korzoa.
Ulica je bila dugačka taman kolko da se ne umoriš kada sankama dođeš na vrh, a ne ko Velićeva ili Hisar dok izvučeš sanke na vrh oznojen i umoran spuštaš se bez adrenalina, a upravo taj adrenalin je bio najači u mojoj ulici.
Privilegiju da se sankaju u mojoj ulici imali su naše bratske Šećermalske ulice: Kosovska i Kraljevića Marka. Sa ostalima je bilo kako se nama prohte, prvo bi sa svima raščistili stare račune, a prvi su bili ovi iz oficirskih zgrada,koji su preko leta zabranjivali fucu u njihovoj ulici. Kroz kakav pakao su oni prolazili da bi se jednom spustili i taj njihov potčinjeni položaj da bi postigli neko vrhunsko zadovoljstvo, sigurno je od njih napravilo boje ljude, na šta smo izuzetno ponosni.
Sankanja je bilo preko celog dana. Prepodne manja deca sa roditeljima, na radost roditelja koji su se uz pomoć dečiju vraćali u detinjstvo. Decu smo ložili da očevi moraju da ih vuku zajedno sa sankama, time su ti očevi naučili da se svaki trud isplati, jer pustiti se niz moju ulicu sa detetom u krilu i iz sveg grla se razdrati „Čuvaj dole, ide deda Jole“, praćen pogledima komšija koji se zbog neke gluposti ne mirišu bio je vrhunski trenutak satisfakcije.
Posle ručka se sankaju osnovci obučeni kao astronauti, slabo pokretni, ali sa velikom željom da im brzina sanki i zimski vetar zalede trepavice jer im se samo one i oči vide. Roditelji su tu pored staze, u papučama bez kaputa, sa kapama, a žene sa maramama ispod kojih je namotano pedesetak papilotni. Cupkaju u mestu, duvaju u ruke, požuruju decu govoreći da je hladno, pomažu im pri vrhu da izvuku sanke. Fin povod da se prozbori koja komšijska koji se u principu i ne druže tako da je i njihovo ćaskanje kao i zima hladno.
Polako pada mrak i najzad se pojavljuju oni pravi, Šećermalci, apsolutni gospodari, vremena i prostora Knez Mihajlove ulice.
Sanke podmazane, vade se iz podruma, garderoba nebitna jer sa novom jaknom, vetrovkom, kaputom se ne sanka, to su odavno shvatili i najveći narcisi, tako da u principu prvi put smo na startnoj liniji isti. Na prvi zvižduk dolazi mi moj brat po mleku (moja majka dojila i mene i njega), moj nerazdvojni pajtaš, kome možda bežim za jednu kopču na glavi, ali po prelomima, izbijenim zubima itd. smo isti. Moj brat Ljana (Nedić Dragan).
Sanke spremne za start. Propuštaju se naše najlepše šećemalke, da se bezbrižno sankaju dok im vetar na sve strane razbašuruje ono malo kose što viri ispod kape. Ako se nekad spustš sa kojom ženskom i ako od kose koja ti ulazi u oči i usta uspreš da preltiš preko glavne ulice a ne udariš u neki parkiran auto, i ako dođete čitavi na kraj staze normalno prvi, i kad ustanete sa sanki, nastaje trenutak neizvesnosti kad su žensko muški odnosi, znaju da traju i čitavu večnost, onda najzad čuješ: „Bravo, Majstore, je l’ mogu ja da vučem sanke na gore?“. Kakav je to osećaj, ne može se porediti sa drugim, ali što više različitih osećaja postaješ ispunjeniji, i gledaš da uvek zabeležiš novo lepše osećaje.
Penješ se ponovo gore, na vrh gde se trenutno kod svih nalaziš, penješ se dok ti ženske vuku sanke, dok te drugari grle neki iskreno, neki iz straha, a šećermalke se kikoću i gledaju te kao nenamerno.
Ali više nema šale, prestaju emocije, ženske se povlače u publiku. Stižu bobovi i najači igrači.
Nastavak sankanja i priče čitajte sutra na istom mestu.
