Nije bio redak slučaj u srpskoj istoriji da sveštena lica odlože mantiju i uzmu oružije radi odbrane srpstva. Srpska revolucija je iznedrila mnoga takva imena od Hadži Ruvima arhimandrita manastira Bogovađe preko popa Luke Lazarevića junaka Mišarske bitke iz 1806. godine do prote Mateje Nenadovića, pionira srpske novovekovne diplomatije. Kako su se četnici oslanjali na hajdučku tradiciju srpskog naroda tako i sveštenicima nije bilo strano komitsko odelo.
Kroz životnu priču Dimitrija Dimitrijevića, popa, vojvode, junaka i stradalnika se ovaj put najjasnije vidi.
Dimitrijević je rođen 1881. godine u Đakovici na Kosovu i Metohiji u zanatlijskoj porodici. Bogosloviju je završio u Prizrenu 1898. godine, te po završetku školovanja počinje sa radom kao sveštenik i učitelj u Medveđi i mestima duž srpsko – turske granice. Nakon toga službuje u selima blačkog kraja. Tokom 1900. godine prelazi u Barbatovac kraj Blaca, dok bogoslužbuje u grgurskoj i kaševarskoj crkvi. Pop Mita je skidao popovsku mantiju i kada je srpstvu bilo najteže odevao vojnu uniformu te je zato i dobio nadimak pop Mita komita. Ratovao je u oba Balkanska rata, najpre kao dobrovoljac pa potom kao redovan vojnik i učestvuje u oslobađanju rodne Đakovice. Oslobodilačkim Balkanskim ratovima bio je ispunjen vekovni Kosovski zavet. Stara Srbija bila je slobodna. Veliki rat ga je zatekao u Barbatovcu, a po slomu Srbije 1915. godine poštujući zahtev niškog vladike Dositeja ostaje u svom parohijskom domu. Pošto je bio predani nacionalni radnik biva prepoznat kao opasnost u Sofiji i Beču.
Bugari su mu spalili kuću u Barbatovcu 21. novembra 1916. godine i tom prilikom je izgoreo dnevnik koji je vodio i druga brojna arhiva.
Austrougarska obaveštajna služba ga je evidentirala kao opasnog po monarhiju što svedoči o njegovom radu na srpskom oslobođenju i ujedinjenju.
Ubrzo po okupaciji Srbije 1915. godine neprijatelj počinje da vrši nasilnu bugarizaciju. Inteligencija srpskog naroda biva brutalno uništavana. Učitelji, lekari, pravnici i sveštenici bivaju deportovani u logore ili ubijani, dok su njihova mesta zauzimali bugarski sveštenici i učitelji. VladikaDositej je bio interniran, dok je samo u niškoj eparhiji ubijeno 158 srpskih sveštenika. Pop Dimitrijević biva uhapšen i interniran u logor Stara Zagora koji je bio jedan od preko dvadeset logora za Srbe u Bugarskoj.
Pritvoreni Dimitrijević pokazuje svoju spretnost i sposobnost pošto mu uspeva bekstvo iz logora sredinom 1916. godine. Znajući da bi ga prvo tražili u okolini Blaca ne vraća se kući već odlazi u Jablanicu i skriva se u mestu Gajtan. Meseca avgusta 1916. zajedno sa Dimitrijem Begovićem formira komitsku četu u selu Tulare koja je brojala oko dvadesetak ljudi. Begović će kasnije postati jedan od najtragičnijih heroja Topličkog ustanka. Kada su Bugari zarobili njegovu porodicu ucenjivali su ga da će je pobiti ako im ne preda svoj odred. Begović je odrično odbio bugarski ultimatum rekavši : “Ubili ste na hiljade članova porodica komita, ubićete i moju, jer ja se nikada neću predati. Srpski oficir se ne predaje” Za odmazdu Bugari su žive spalili njegovu ženu i njihovo četvoro dece, s tim što je u trenutku smrti supruga Begovića bila u blagoslovenom stanju, te je težina zločina mnogo veća, gotovo sadistička. Tela su im bila ugljenisana i zgrčena zajedno tako da ih ni posle smrti nisu mogli rastaviti. Na tren se učinilo da su se Vezuv i Pompeja preselili u vreme Topličkog ustanka.
Dimitrijević sarađuje sa Begovićem i radi na podizanju borbene gotovosti, okuplja i kuraži narod u Medveđi, Retkoceru, Ivan – kuli i Dobrom Dolu. Zbog organizatorskih sposobnosti biva postavljen za načelnika štaba Jablaničkog odreda, te vidimo da je usko polje delovanja Dimitrijevića bila Toplica i Jablanica, a šire čitava Stara Srbija.
Iako znamo da su mnogi Albanci bili pomagači bugarske i austrougarske vojske i da su se isticali zločinima u gušenju ustanka, bilo je i primera Arbanasa koji su pomagali ustaničku stvar. Tako je jedan od vodećih ljudi Jablaničkog odreda bio Ramadan Azirović(Nezirović u nekim izvorima) čiji je otac Mustafa Nazirov zvani Beli bio veliki prijatelj Dimitrija Dimitrijevića. Nesumnjivo da je pop Mita pokušavao da zadobije poverenje i albanskog življa kako bi proširio plamen ustanka. Na sastanku u selu Obilić kod Bojnika februara 1917. godine, Dimitrijević je dobio zvanje vojvode. Na tom zboru je doneta odluka da se podigne ustanak ( Boža Pavlović bi rekao Treći srpski ) i raspiše zajam od 50.000 dinara za vojne potrebe koji bi se sakupio od imućnijih građana. Od sastanka u bojničkom selu Obiliću počinje da tinja sukob između Koste Milovanovića Pećanca i Dimitrija Dimitrijevića.
Milun Pavlović, apsolvent istorije, Filozofskog fakulteta u Nišu
Nastavak seledi
