Simonidi

Dozivam te duhom, u oko moje…
Prstom pokazujem da vidiš čarobne brežuljke,
iznad kojih se uzdigla piramida Prokletije.
U belini snega sva okupana,
dok nas sunce u nizini Metohije toplo
miluje, nebo se spustilo
do usana naših i ljubilo, tako mekano da smo
kao voda prolećna tekli niz litice planinske, koja topi
plodna polja Kosova…

I sve beše svoje u svom prirodnom obliku…

A dole, pred patrijaršijom, borna kola…
Sa stražom, snagom Onoga da ih privuče
Liturgijskom silom, te s ljubavlju se preobratiše
U pravoslavne vojnike, i mirno stajaše
Ispred svete porodice oslikanih Nemanjića.
Gledaj , Visoke Dečane, gledaj kako me ruka osvešćenog
Miropomazuje rukom čestitog monaha, koji mi pokazuje
Put ispod ćivota, gde leže mošti svetoga…
Ljubim stope i ruku gde su stajale seni psalmopojca,
Jer me podiže iznad plotskog groba…

Putuju moje oči s tobom, lepa Simonido

Zbog tebe, ljubljenoj, zadužbinar postade tvoj kralj…
Od Svevišnjeg blagosloven
I dade svetom Milutinu u ruke,da se Bogorodica Ljeviška
Uzdigne iznad svih svetih na zemlji Serbskoj, i
Iznad Šar planine, iznad nebeskih visina, do prestola
Gde stoluje Jedinorodni…
I goniše je, čekićima udaraše…i spališe i žicom obgrliše.
Ali reči nepoznatog vire ispod crnog kreča. Reči koje vekovima odzvanjaju, jer dugoTurčin gledaše u lica svetih,
Te mu se misli počeše roje,
te u zanosu rukom Jedinoga, napisa:
” Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje”
I eto je u večnosti kako traje
iz zlatnih boja zidnih spisa…

Dozvah te u oko moje, Simonido, da prohodimo
Carskim gradom, među tuđinima; nit vernima,
nit nevinima,nit zlikovcima…
Mirna im lica, osmehuju se kad ih pitaš
Trčkaraju im deca oko nogu i ne znaju za Hrista.
Doziva ih Bogorodica Ljevička , Prizrenska, Sveti Arhangeli…
Ali, skrama im na oči vekove zamagljuje…
A nisu slepe kao tvoje.

Siđi i vidi
U kanjonu prizrenske Bistrice kako Sveti Arhanđeli
Nad grobom Silnoga zlatnim kadionicama kade mirisnim tamnjanom
Srušeni zidovi kao da niču iz pepela, sve je na svom mestu i niko to ne vidi, sem tebe i mene
I oči smirenog monaha , punim ljubavi, koji nam nudi dobrodošlicu uz ratluk i grožđe. Napaja nas duhom, jer drugo nemaše…
Gledaj
Kroz tri Bistrice tri se manastira i još trideset tri uzdigla,
Nevidljivo, struje kroz polegle grudi ljudi…
U sred grada zvoni kaldrma, stari most i Šar planina
Niko ne pomeri, tu su da ćute govor duša, da svedoče sebe…
I nju, tu lepotu Ljevišku!

LODIKA