Mojih ptica nema.
Ni mirisa trava.
Na dnu trulog srca moja sreća spava.
Mojih ptica nema.
Ni mirisa trava.
Nesrećno i bledo,
dok u nebo gledam,
tiho,
kao sena,
javi mi se jedna stara uspomena
i ja joj svo znanje i svu tugu predam
ne bi li pronašla ono čega nema.
I umirem tako sred prolećnog mraka,
sred prolećnog mraka gledam smrti lice,
svestan da me čeka moja crna raka,
svestan da su me zaboravile ptice.
Ivan Vučković
