Prazne samuju kuće seoske,
presahli zdenci i česme.
Psi su odavno oglodali koske,
selo živi samo kroz pesme.
Bez tamjana – kandila pogašena,
visibabe nikom procvetale,
slavska ikona dugo suzom nekvašena,
starci i starice, snage posustale.
Opustele štale, nepopravljene tarabe,
neorezana loza, bačve bez vina,
pod pragom se stane bubašvabe,
čemerna ognjišta, u zidu pukotina.
Vape njive neuzorane, zakorovljene,
pomrle kolibe i bostanska strašila.
Ostareli mladići bez dece i žene;
zemljo seljaka, tužno si ugasila.
Prazne samuju seoske kuće,
kroz polupane prozore uleću laste,
poljske staze su postale bespuće,
uz stožer ništavila zmije se plaste.
Stopama samouništenja
idu naša mlada pokolenja.
Miloš Stojiljković
