Stojim na ulici ispred naše kuće,
rukama prašnjavu ogradu diram.
Sunce upeklo i gvožđe je vruće
bosim tabanima mekano biram.
Kosa mi kratka ko u dečaka
grudi mi greje slika od gume.
Na usnama osmeh veseljaka
što dečije igre samo razume.
Očima tražim vilinske konjice
što trsku i ševar nežno nadleću,
u objektiv čkiljim netremice,
blic ne podnosim, nije da neću.
Stari slikar ugao hvata,
na dedin poziv uvek dođe,
čekamo moga nemirnog brata,
ipak me slika da vreme prođe.
Toplička ulica puna graje
u redu što na slikanje čeka,
danas ta slika osmeh mi daje,
osećaj isti kao prošlog veka.
Da mi je samo u ovom gradu
što bezbroj prašnjavih ulica ima,
da nađem starog slikara Vladu
da divni osmeh pokloni svima!
MILICA DURLEVIĆ
KURŠUMLIJA
