Dva meseca ne umem
da napišem pesmu.
zanemela sam
vrativši se u ono
karmičko gnezdo
u neke tople dugačke ruke
nemuštog drveta
umornog
od starosti načetog
godovi su pijani od pesme rastvoreni
borama sadašnjosti.
Ne umem da napišem pesmu
a tako želim
onu jednu
veličanstvenu
onu pesmu koja postaje večnost
po kojoj pamte
lica, predele, godišnja doba
neke kiše, suze i poljupce
onu jednu
pred čijom lepotom
zastanu sva živa bića
i nervozna i mirna
i dobra i pakosna
Ta pesma je za ćutnju i divljenje
šešir spušten na grudi uz naklon
takvu pesmu želim!
Ali neću te u njoj skriti
jer njena tema neće biti ljubav
Ljubav je pismo u boci
koje pluta ka sredini mora
gde se plava i zelena boja ljube
A ti tamo ne plivaš
Ni u jednoj literaturi te nema
Nisi blago otkriveno
Svesno negiram
tvoje postojanje!
NATAŠA BUNDALO MIKIĆ
Književnica – Novi Sad
