Ti,
koji određuješ moj put
i zaluđuješ me stranputicama,
Ti,
koji pratiš svaki moj izdisaj
i kažeš da još nije poslednji,
Ti,
koji me držiš u šaci,
crtaš bore po licu,
bojiš kosu u belo,
otkidaš vlakna iz srca
i natenane se sladiš,
Ti,
koji nikako da me poštediš
već mi šalješ mučitelja
da me kida na parčiće,
kao besna zver lovinu,
rastrže i glođe,
žvaće najslađe komade,
odbacuje loše
i kinji što nisu svi dobri
i ako sam samo ranjiva žena,
jedno nesavršeno biće
čije rane zarastaju sporo
i još peku one stare.
Ti,
koji imaš svu moć,
odstrani ga iz mojih ćelija,
vrati mi prazninu,
bezosećaj,
da mogu bar jednom da zaspim,
a da me ništa ne boli.
(Autor: Tanja Ilić)
