One, izdajice, istopiše bezbrižnost moju, moje ja,svetlost moju,
I nanizane niz obraze spraše mi iskru iz oka I radost iz uma
Da zavlada mrak I utihne žar…
I zaboleše neboljene rane davno otvorene
Sto tinjaše skrivene I ućutkane u dnu svesnih bežanja,
I tako bolne I ogoljene zamračiše mi ružicastu stvarnost,
Pa sve dobiše nove obrise,jače I jasnije
Satkavši novu stranu košmarnih želja….
I isčeze put ka svetlosti dobro utaban kao da nikad ga nije bilo,
Kao da bosi tabani nikad njim ne kročiše, niti veselo zaigraše
A oni nebitni ne približiše mi svoje vizije I svoje svetlosti
I ostaše hladni I daleki, I nečiji… I tudji..
A duša kao ukleta otrgla se stopi u bezvremenu
I nedade jauku da ispusti žal ni tišini da cuje jauk,
Ni boli da raširi krila čežnjama umorena
Već pusti da bezvreme okove razbacane krhotine…
Al desi se tren što zaiskri zamagljenu kap rose
Pa otrže iz beznadja zalutalu dušu bolesnu
I pokaza joj tanano istkani zrak novog radjanja
Da isceli rane I obasja nove puteve, I prepusti je nekoj novoj dugi
Za sve neostvarene snove I ne dosanjane snove
Za sve radosti što će doći
(Autor: Zvezdana)
