Ponekad mi nedostaješ toliko
da zavučem prste u kosu,
kao Mesec noćne senke u rosu,
jer želim da osetim još jedan,
davno iščezli miris, tvoj.
I sećam te se tako,
kao da gledam kroz Sunce:
nikada te ne mogu sagledati celog.
Ne znam više tvoj glas,
ni korak, ni san.
Čovek cveća si,
to je jedino što znam.
U cveću spavaš,
u cveću se budiš
i možda kao plavi cvet žudiš
da bar još jednom ugledaš
plavi zimski dan.
Marija Radić
