Lišće jesenje u lokne uvija,
u puževu kućicu misli sabija.
Nepozvan, hladan,
došao da se ugreje gladan.
Suncu presekao zrake na pola
na drvetu ne sija smola.
Obišao cveće na terasi,
oduvao polen pepeljasti.
Prošao bestidno kroz našu sobu,
gostoprimstvo mi stavio na probu.
Zalupio mi vrata ispred nosa,
smešna mu moja čupava kosa.
Krije se iza zidova zgrada,
znam vragolana duša mu mlada…
Dame mu ne daju suknje i karnere,
kišobrane lomi, kivan je na kavaljere.
Najgore sto je učinio meni,
duva u dušu da se rumeni!
I tako svake jeseni radi,
podseća zaludnik,
da još smo mladi!
MILICA DURLEVIĆ
BEOGRAD
