Vetar huji, udara roletne,
dubokom snu ne da da me sretne.
I manuh se vetra.
Ma ko će da spava.
Sanak meni ne da moja luda glava.
Mogao bih da zaspim,
začas, k’o od šale,
da nije tu druge glave, lude, male.
Tu se dede negde i moj sanak,
skriven iza usana
izvijenih u osmeh tanak.
Al’ taj izraz nevinoga lica,
varajući često, dade da se stvori
znatiželje klica.
Iza toga čela, šta li se sve krije?
Koga ona sanja, svejedno mi nije.
Iza toga čela, negde u mislima,
Da li mene tamo uopšte ima
Danilo Jovanović
