„Da li se poznajemo?” Pitanje toliko kratko, a ipak nedovoljno jasno;
Tumačenja mnoga može povući sa sobom, dok za jasnoću misli ne bude bilo kasno.
Pitam se, „Kako to misliš?”, zanesenog pogleda koji luta I gubi se u daljini njegov trag.
Mislim, da li se ikako prepoznati možemo, da li ikome iko na taj način može postati drag?
Ćutanje, zavezanih očiju pripijenih uz ekrane male; očekivanje, slutnje I milion pitanja nejasnih koja samo zbrku prave.
Posmatram sve to iz daleka, gledam i tužno duboko ćutim; gledam kako ta „sila neka” odvodi ljude putevima glupim.
Zavezanih očiju koje ih peku od miliona nevažnih informacija, iluzijom opsednuti, prstima prevlače neprestanu igru zanimacija.
Sudaraju se na ulicama, niko nikoga ne primećuje; pa se posle traže na „fejzbucima” jer ih to više opterećuje.
Kažu – “Uživaj u životu dok si mlad!” A ne daju ti pravi primer I način da zadovoljiš svoju glad.
Boli me, gledam i ipak ćutim, jer teško je uspavane probuditi; plaše se da je savet loš i da će ih kritika „pomutiti”.
Ne znate, kažem, šta znači jedinstveni dodir papira I korica – miris knjige sa visokih polica;
Udješ u svet miran I jasan, koji nije lažan, već iskren i nemaš bezbroj misli u glavi, kao inače kad si ishitren.
“Da li se poznajemo?” I dalje mi odzvanja pitanje u glavi dok gledam u poruku na ekranu;
Čudno, kako način prenosa teksta naš mozak prima k’znanju.
Razmislih malo I teška srca otkucah nekoliko reči: “Ne, ne poznajemo se ipak, jer nas razdvaja virtuelni svet neki.”
Jana Mitić
