Vremeplov: DVA VITEZA, vrlo kratka pesma iz 1917. koja ostavlja bez daha

Samo 16 stihova, u desetercu, ima jedna nestvarna pesma koju nećete naći u čitankama, a ni u istorijskim udžbenicima. Šteta što je tamo nema, ali, promeniće se to. Prosto… tačno stotinu godina ležala je u knjizi za koju malo ko zna.

U tih 16 stihova iz 1917. godine opisano je jedno junaštvo pripadnika specijalnih snaga srpske vojske tokom Prvog svetskog rata.

Njih dvojica su bili četnici Vojvode Vuka, zaduženi da kod Lerina u avgustu 1916, u početnim fazama borbi na Solunskom frontu, sa svojom jedinicom diverzantskim akcijama načnu bugarske redove. Početni uspesi izazvali su veliku akciju Bugara, koji su 4. avgusta poslali čitavu Konjičku brigadu u juriš na taj, daleko malobrojniji, deo snaga vojvode Vuka.
Povlačenje peške pred ogromnom silom – može da bude uspešno, ali ni bežanje trkom ne pomaže kada sila stiže na konjima. Da bi se spasla većina, neko je morao da se žrtvuje. Da ostane uz dva mitraljeza i koliko-toliko uspori konjički juriš, dok se ostatak domogne bezbednih položaja.

Kada su tog 4. avgusta 1916. videli iznenadi dolazak i odmah juriš ogromne bugarske konjice, rezervni poručnik Božidar Milačić i rezervni potporučnik Jelasije Damjanović, jedan iz Toplice, drugi iz Gonjeg Milanovca, povikali su ostalima da se povuku i – zalegli za dva mitraljeza. Znajući da će da poginu, ostali su baš tu, da bi braću spasli.

Brojna braća su ih poslušala. Svi su počeli da se trčeći udaljavaju od njih dvojice. A onda, ipak, jedan po jedan, vratilo se njih nekoliko. Po nekoliko najboljih drugova se baci na zemlju, pokraj njih dvojice. Nepun vod pokraj jednog i isto toliko pokraj drugog junaka. Staviše po pet metaka u svoje Mauzer puške i, sa Božidarom i Jelasijem, rešiše da spasu ostatak srpskih snaga. Cena – najveća koja za bližnjeg može da se da.

Bugarska brigada je umela da ima i 2.000 konjanika. Nije poznat tačan broj u pomenutom jurišu, ali se izvori slažu da je “cela brigada” jurišala “na ne više od tridesetak pešaka”. Božidar, Jelasije i njihovi najverniji drugovi stali su pred ogromnu, nadolazeću silu, koja se poput ogromne linije, “lese” kako se to govorilo, približavala da ih proguta. Dočekali su silu, spasili ostatak jedinice nanevši ogromne gubitke neprijatelju i – ušli u istoriju.
Iz nje su upravo ustali i istrčali ovde pred vas, kroz stihove Milosava Jelića iz 1917. godine.

DVA VITEZA
Poljem jezdi konjička brigada,
a glede je dva viteza mlada
Božidara bes obuze stari,
pa uskliknu “Ono su Bugari!”
Jelesije nasmehnu se samo:
“Razumem te! Da ih dočekamo!”
I dva voda junačkoga roda.
Starim sjajem zasinu sloboda.
Kad zatutnja polje od Lerina
kliču Srbi k’o da piju vina,
A kad crna približi se niska –
pršte nebo od puščana vriska.
Lesa pada u krvi i peni,
dok svi Srbi behu isečeni.
Proređena odstupa brigada,
mrtva leže dva viteza mlada.

Izvor: www.gvozdenipuk.rs, Istorija Srba