Tu u kraju,
Svi su podstanari,
Svi dele papire i kapute,
Razvaljenih brava ćutke,
Razmenjuju slike i trenutke.
Tu u kraju,
Znam da bi znala,
Ona slika svojim pticama,
Iscrtava ruke i lice,
Ne spava.
U kući sanjara,
Nju je strah da sanja,
Jer šta ako nema njenih prisnih želja,
Gde će ići ako je nema,
I čija je pesma njena?
A opet je tako naivna,
Da je ne brinu kiša, ni vlaga,
I probijena okna,
Natopljena vrata,
Koja onomad oboriše psi.
Njoj da su javili da je probušeno nebo,
I da su se sve zvezde slile niz svod,
Njoj bi i dalje bilo samo bitno pero;
Sasvim malo, pitomo i čedno,
Perje povijeno.
***
Kada dišeš duboko,
Ono se vraća u dunje,
Rasteruješ ljuspe i lepiš prste;
Sve što si sanjala, sada je trunje,
Što se lepi za prolaznike i mokre klupe.
Autor: Milutin Milošević, Književna omladina Prokuplja
(Iz ciklusa “Naivne priče sa Bulevara za laku noć”)
