Sreća je izgleda koračala pored nas, tu negde, blizu, pružala nam spas,
pružala nove reči, još nežnosti i ljubavi… Nismo je prepoznali… Sada je kasno.
Kasno je za izvinjenja,kasno za nadanja, za snove… Pred nama su staze nove, kucamo na
nova vrata, prelazimo u novo poglavlje života…
Ljubav smo čuvali kao da je od zlata ali nije bilo dovoljno…
Sada nam se pružaju nove prilike, nove nas reči noću uspavljuju,
na usnama gore neki tuđi poljupci…
I poslednji je trag zamro u meni, poslednje sećanje lagano bledi…
Oči su moje nekad bile pune sjaja, svetlosti… Sada su kao sunce posle kiše,
mutne, nedodirljive, u njima tog sjaja nema više!
Još jedna noć u nizu neprospavanih, još jedna igra u nizu izgubljenih.
Oči više ne vide sve, već samo ono što prija im da vide,
ruke se po dzepovima skrivaju, kao da se pokazati stide…
Jer i dalje su na njima tragovi tvojih usana.
Sve se polako briše… Jedno za drugim svako sećanje gubi se, nestaje…
Čak i rana najveća da boli prestaje, za njom samo ožiljak ostaje…
Novi su dodiri poput gorkog melema naspram tvojih.
Zaceljuju stare a stvaraju nove rane…
Bojim se svih naglih odluka svojih, jer znam da nove vode kojim zaplovih
potpuno su mi strane.
Ljubav sam već duboko zakopala, vratiti se više neće…
Od nje ostao je samo pepeo, na novi put sada moje srce kreće.
Preko usana tebi upućenu prevaliću samo jednu reč – ZBOGOM!
I budi siguran da ma koliko nekog drugog volela, UVEK ću patiti za TOBOM!
(Autor: B.)
