Dvadeset godina od završetka NATO agresije
Ima li lepšeg godišnjeg doba od proleća i lepšeg životnog doba od detinjstva? Verovatno da nema, ali proleće 1999. godine u Srbiji će verovatno biti upisano kao jedno od najtužnih i najnesrećnijih proleća.
Prošlo je dvadeset godina od kako je na tadašnju Saveznu republiku Jugoslaviju, protivpravno i mimo odluke Saveta bezbednosti izvršena vojna agresija najmoćnijeg vojnog saveza, NATO pakta.
Te godine moji vršnjaci i ja smo jedva čekali da dođu prvi prolećni dani posle duge i hladne zime. Željno smo iščekivali lepo vreme kako bi trčkarali po livadama i uživali u prirodnim lepotama.
Danima se pričalo da će nas bombardovati „tamo neke čike“, na televiziji su se emitovale rodoljubive pesme, koje su nama deci tada bile interesantne i koje smo rado pevušili. I ako je među starijima bio prisutan straha, jer su počeli da stižu pozivi za vojnu vežbu, mi deca na to nismo obraćali pažnju, nama je bilo najvažnije da se sneg otopio i da svoje slobodno vreme posle škole i urađenih domaćih zadataka možemo provoditi napolju uživajući u našim dečijim igrama.
Ali veče 24. marta je promenilo sve, na drugom dnevniku je javljeno je da su pale prve NATO bombe i da je otpočela vojna operacija „Milosrdni anđeo“ na SR Jugoslaviju. Među prvim ciljevima NATO avijacije je bila vojna kasarna u Kuršumliji. Od te večeri sve se promenilo, ni mi deca nismo bili sigurni i bezbrižni, počeli su da gube živote naši vršnjaci. Nismo smeli da se udaljavamo od kuće da se družimo, trčimo po zelenim livadama, uživamo u prirodi, idemo u školu stičemo nova znanja, da se družimo se sa svojim vršnjacima. Svakog dana su stizale tužne vesti, svi su bili uplašeni i zabrinuti. Koliko će dugo trajati ova nedaća? Kog će pozvati na vojnu vežbu? Da li će se svi živi i zdravi vratiti njihovi bližnji s fronta? Ima li vesti o našim vojnicima? Ta i mnoga druga pitanja bila su svakodnevnica tog proleća.
Te 99 -te, 78. dana nije bilo proleća u Srbiji, njega su zamenili strah, patnja i bol.
Pre dvadeset godina generacije koje su tada bile samo bezbrižna deca danas su odrasli ljudi, većina je zasnovala svoje porodice a neki su nažalost stradali od „Milosrdnog anđela“ i njegovih posledica.
Hrišćanski je praštati, ali se ne sme zaboraviti!
Autor: Nikola Dragović
