Bilo je muke kad je trebalo za neke potrebe oboriti i doterati bukvu. Sečena je 1,5 do 2 metra dugačkim testeretom zvanom “trupačko” a neznam zbog čega, trebalo je guditi i guditi bukvu prečnika jednog metra ili nešto manje ali ne manje od 80 sm što je baš i dugotrajno i teško.
Tu se strugalo uz zvuke pesama:
– Sojčice devojčice, sojčice devojčice – dok je dobre snage, a onda nešto sporijim tempom uz pesmu:
– Durmito, Durmitore, visoka planino – sve tako dok se ne obori drvo, a i pevala se ta arija da se sekači osokole.
Već sam napomenuo da smo imali šumskih štetočina, onih komšija koji nisu imali šumu a drva trebala pa su umeli da nam kradu drva. Odmah je moj otac znao koje je drvo ukradeno a znao je po tome što taj goroseča je sekao kako je njemu zgodno, od pola metra od zemlje do metar a vlasnik je sekao do zemlje – šteta da seče višlje, a štetočina za to aber nije imao.
I tako jednom prilikom in flagranti – što bi se reklo na delu, uhvati on njegovog pajtaša sa magaretom, pa ti moj dobri otac sramuje tuđ sram, više njemu neprijatno nego onom štetniku, kojem to niti je bio prvi, niti će biti poslednji put da napravi štetu.
Gledaju se oni brk u brk pa ga moj otac pita:
– Šta čemo sad – ovaj vidi da je kriv, vidi da ima izgleda da bude biven, jer mi je otac bio jak čovek, i odjednom bi bio po tri štetočine kalibra uhvaćenog.
– Radi šta oćeš. bata Mošo – krivac pokunjeno,
– Teraj to kući i da više nisi došao u šumu,
– Taman posla – ovaj sav srećan sa tovarom ode kući.
Nije održao reč, ponovo je tu dolazio, ali šta će i moralo se. Zadirkivao sam oca što mu bar ne stovari drva ili što ga ne natera da nam kući dotera, a on kaže – bilo mi ga žao.
I tu jedne godine opuči se i pade sa jednog hrasta moj tata i polomi dva rebra, pa moradosmo da zakoljemo ovcu, umotaše ga u onu kožu a meso pojedosmo, kažu, izvlači ona koža uboje i tako mirisaše moj dobri otac na ovcu nekoliko dana.
A sada za drva i do podne je mnogo da se spreme drva za jednu kuću.
…i promače mi čiča Bole za drugo drvo u zabran, a mene obuze neka tuga, pogledam po kućama mog detinjstva, nema ljudi, tugo Srpska neprolazna…
Kraj.
Prvi deo priče, možete pročitati OVDE
(Autor: Zvonko Prelić)
