PROKUPLJE: Neka digne dva prsta onaj Prokupčanin koji nije čuo za Vladana Milutinovića Cara. Vlada Car je na izvestan način simbol ovoga grada, neko bez kog ne može da prođe bitnija utakmica ili neki kulturni događaj. Uostalom, zna se: ako vam treba neka informacija – samo pitate Cara. Sad više ne morate ni da pitate, on napiše sam.
Novinar nije škola, već duh
Svi koji pišu i izveštavaju da suština novinarstva nije u broju položenih ispita, već u „njuhu“, u osećaju za priču. Vlada je čovek širokih shvatanja, raznovrsnih interesovanja, i što bi se laičkim jezikom reklo, svuda ga ima. Voli da peca, da prati dobru utakmicu, da se uključi u svaku humanitarnu akciju, dugogodišnji je dobrovoljni davalac krvi. On je tamo gde su dobri filmovi, gde se priča o predstavama i koncertima, gde je Rok Preobraženje, i naravno, tamo gde je Koka kola.
Baš takav, nama novinarima, dugo je bio onaj neko na koga se možemo osloniti kad ostanemo bez dobre priče.
Vlada Car – novinarska majka
Nije greška, Vladu smo stvarno svi nezvanično doživljavali kao neku majku informacija. Kažem, nezvanično, sve dok novinarka Nina Đorđević nije pre par godina to ozvaničila svojim naslovom i tekstom o Caru. Tada, nekada, dok je među nama bio Dragi Stojković Pajče, novinarstvo u Toplici bilo je u znaku druženja i solidarnosti. Delili smo priče, mišljenja i stavove i pili čuvenu kafu kod Peše – četvrtkom u 9h ujutro.
Vlada je posle tog Nininog teksta bio glavni junak za stolom, a Nini pomalo nije bilo pravo što je zadirkujemo zbog naslova. Mada, iz ove perspektive, Nina je bila u pravu.
Vlada Car – novinar
„E, nemoj to – novinar! Daleko sam ja od novinara, tek sam počeo!“, kaže meni Car, a ja eto pišem ovaj tekst da mu pokažem da je on novinar odavno. Prvo: fotografije. Posle našeg Pajčeta, najbolje fotografije sa Toplice uvek je pravio Car. Valjda čovek oseća reku, peca oduvek i ima oko za detalje.
Onda: priča. Ne mogu ni da izbrojim koliko puta sam u razgovoru sa njim ili na njegovom Fejsbuk profilu pronašla zanimljivu priču ili bar motiv za neki članak.
Zbog toga me nije ni iznenadilo kada sam u lokalnim internet novinama pročitala Carevu priču o Milivoju Krstiću Šopu. U tom jednom tekstu vam je ceo Car: i njegova opčinjenost Jadranom i Herceg Novim, i njegovo dosledno praćenje kulture u Prokuplju i šaljivost i zanimljivost.
Pisanje mu ne pada teško, često to radi dok peca. Kaže da nikad nije bio sjajan u pisanju sastava, ali da mu je od svih profesorki srpskog jezika i književnosti najveći uzor uvek bila majka Milena. Car sedamnaest godina radi u Domu kulture, a ko zna koliko dugo već fotografiše događaje i ljude. Od sada i kao novinar nosi Prokuplje na svom dlanu.
