Prepoznatljiva po nežnom stihu i snažnoj emociji, Ivana Đurković stasava zajedno sa Književnom omladinom Prokuplja u izvanrednu pesnikinju. Prve stihove je napisala kao desetogodišnjakinja i još tada istupila jasno sa stavom. Pesma je nosila naslov „Bombardovanje“ i govorila je umesto male Ivane o ratu 1999. godine.
Otada, poezija ne napušta Ivanu, ali ni Ivana ne napušta poeziju.
– To mi je prva objavljena pesmica u školskom časopisu „POLET“. Kažem pesmica, jer je ta pesma, kao i ja, bila mala. Ipak već tada mi je bilo jasno da se od poezije ne mogu odvojiti, jer kroz stih najbolje umem da prikažem ko sam i da izrazim svoj stav, kaže Ivana.
Iza sebe ima tri objavljene zbirke pesama, i to objavljene u ranom mladalačkom dobu. Kaže da su joj te knjige donele ponos, samopouzdanje i hrabrost da bez obzira na dečju naivnost pokaže svetu koliko to kvaliteta nosi.
– Nikada ne bih menjala tu svoju maloletnu hrabrost ni za šta. Samo bih više poslušala starije i iskusnije što se tiče forme pesama, kaže ova mlada pesnikinja.
Sa tim iskustvom, Ivana danas vredno radi i priprema novu knjigu – poeziju u prozi, za koju kaže da će pokazati njenu pesničku dušu i ono što ona zaista jeste. Svoje stvaralačke ciljeve ona čvrsto vezuje za porodicu, pa kaže da njihovo ostvarenje, kao i nova knjiga, najviše zavisi od sinova Vukašina i Mihaila.
Upravo zbog njih, Ivana se stalno vraća čitanju „Malog princa“, koji je, prema njenom mišljenju, neprevaziđeno delo svih vremena. Iako se uvek izražavala kroz stih, smatra da su na nju najveći uticaj imali prozni pisci, pa tako kao omiljene izdvaja romane „Derviš i smrt“ Meše Selimovića i Kafkin „Proces“.
Preko dana pesnikinja, preko noći pesnikinja, a svakodnevno i predsednica Književne omladine Prokuplja, Ivana kroz svoj posao ostvaruje i svoj san.
– Ako sam imala neki san, to je bio taj da ubedim novonastale generacije da pišu i da se iskažu, pa makar kroz jednu ali vrednu rečenicu. Srećom, radim takav posao na moje veliko zadovoljstvo i svedok sam da onaj ekser o koji se kači umetnost rečju još nije raskliman, niti će biti – dok je vredne i radne dece koja se ne obaziru na oholost vremena. Omladinci su sjajni, zreliji nego mi u njihovim godinama i nažalost, suočeni sa surovom realnošću da ne mogu promeniti mnogo šta, ali i svesni da radom postižu najbolje pohvale i rezultate, kaže Ivana.
Ističući kao najveću podršku u pisanju svoje profesorke srpskog jezika Ljiljanu Subotić i Sonju Đurović, Ivana se trudi da sledi taj primer i podstakne sve mlade stvaraoce na još kvalitetniji rad.
Sa druge strane, rad sa mladim ljudima za nju znači povratak u to isto doba, ali joj i daje snagu i inspiraciju da večno ostane, kako kaže, detinji pisac.
– Niko od nas ne sme da dozvoli zubu vremena da nam okrnji dobru misao, kaže Ivana.
Vremenu i svemu lošem što ono donosi odoleva zahvaljujući inspiraciji. Pesničko nadahnuće iznova otkriva u ljubavi.
– Ako voliš i ako te neko voli, ništa nije teško. Nije teško ni biti pesnik, teško je samo biti čovek među vucima.
Poeziju Ivane Đurković možete čitati u Topličkom peru.
Tekst je napisan u okviru projekta „Čuvari kulture”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
