Živo se sećam jedne davne i oštre zime ispod snegom pokrivene planine. Početak osamdesetih, sredina januara, započinje zimski raspust. Prognoza ne baš ohrabrujuća. Putevi neprohodni, ali nema euforičnog izveštavanja razgolićenih spikerki vremenske prognoze.
Zima je i to je valjda normalno da napada do jednog metra. Smotovi do tri, sve je to januar i ljudi su spremni za sve što zima donosi. Ogrev, topla odeća i obuća, džakovi brašna i suvo meso na tavanu, podmazane sanke i najlonski džakovi puni slame, idila.
Autobus se jedva probijao zavejanom magistralom. Nakon nekoliko sati napornog puta, izašli smo iz autobusa i zaputili se pešice do sela. Ledio se dah, upadali smo u smetove, posrtali, i tako satima. Ujak je hodao ispred mog brata i mene i pravio prtinu, mi maleni kao izgubljeni brat i sestra iz bajke, koji hrabro tumaraju bespućem.
Slika mi je igrala pred očima, na izmaku snage hrabrila sam sebe da ćemo brzo stići, dok put je bio dug. Belina je udarala u oči. Veče se spuštalo, temperatura je padala. Ledeni vetar nagomilavao je smetove, i stvarao bele zloslutne bregove, koji su mogli vrlo lako zatrpati putnike namernike.
Prokletije se nadvijalo zloslutno u daljini, u glavi jedino bilo ognjište, bela kafa, vunene čarape, pečena bundeva, kompot od šljiva i krušaka, vanilice i salčići. rebalo je samo savladati zaleđena snežna prostranstva. Hodali smo kao u transu, dugo. Povremeno sklonila bih zaleđenu suzu. Ruke i noge nisam osećala. U daljini se nazirala treperava svetlost. Psi su zavijali zloslutno. Ujak nam je pokazivao tragove gladnih divljih životinja.
Tišinu je remetilo škripanje teškog i suvog snega pod našim umornim nogama. Borili smo se za dah dok nam je ponestajalo snage. Nakon pola dana pešačenja pred nas kao krajnji cilj, stajala mala bela kuća zavejana i odžak koji se dimio kao lokomotiva. Prvi je pred umornu i smrznutu malu četu iskočio Arap, veliki sivi pas, mešanac. Sa smrznutih modrocrvenih obraščića isijavala je sreća. Avanturu smo priveli kraju i kao snežni heroji uleteli pravo u tople zagrljaje zabrinutih dede i babe.
Sneg je i dalje neumorno vejao. Bogojavljenskog jutra stari vuk je u potrazi za hranom do same kuće dovukao svoj olinjali i smrznuti rep. Jedne večeri posetio je štalu i pokušao da izvuče jagnje. Ujak ga je ranio. Dugačak crveni trag svuda po selu, pratila sam sa strahom. Ubrzo je zverka visila kao lovački trofej, a meni je bilo žao vuka.
Kao devojčica dugo sam verovala da je baš on prevario Crvenkapicu i pojeo njenu baku. Te zime gradili smo tvrđave od snega, spustali se niz visoko brdo na najlonskom džaku napunjenom slamom. Promrzli i mokri celog dana nismo ulazili u kuću i nakon toga danima pod temperaturom i bolovima nisam napuštala postelju. Baka nas je lečila prirodnim lekovima, prepženim šećerom i kozjim mlekom.
Skraćivali smo vreme igrajući društvene igru iz starih vremena. Igra ,,KOZE,, desetak sitnih pletenih odevnih predmeta i jedno veliko dugme. Na podu bi posedali takmičari, i u šaci bi jedan skrivao dugme, pa bi ga podmetao pod vunene čarape i kape. Ostali takmičari su pogađali gde je dugme skriveno.
Umetničko klizanje i skokovi, sportovi koje sam bez daha pratila tokom raspusta u dugim večerima pokraj vatrice, grickajući pečene semenke. Zimski bioskop i filmovi Tom Sojer, Vasilila prekrasna, Čarobnjak iz Oza bili su obavezna zimska zabava.
Najradosniji momenat bio bi kada spiker sa TV – a zvanično saopšti vest da se zimski raspust do daljnjeg produžava. Radosno smo dečekali tu vest i nastavili sa najdužim i najuzbudljivijim zimskim raspustom.
Sneg je i dalje neumorno vejao dok sam odsečena od ostatka sveta sanjala svoj snežni san.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
