Ljudi se biju, pa šta? Nije sve krivično delo.

Naslovi u novinama koji nas obaveštavaju o nasilju nad ženama, decom, muškarcima, nasilju uopšte, više nisu nešto zbog čega se prosečni građanin ove zemlje iznenađuje i zaprepašćava. Ljudi se biju, pa šta. Policija privodi, pa pušta. Pa šta? Nije sve krivično delo. Malo su se sporečkali, a ona ga prijavila! Zapretio babi, ona odma’ digla uzbunu! Ma ‘ajte, molim vas!

Jučerašnji “događaj”, koji se u prokupačkim i nacionalnim medijima provukao kao “brutalno prebijanje porodilje usred bolnice i u prisustvu dva maloletna deteta”, nije iznenadio nikoga. Malo će o tome da se piše, malo više će da se čita – do sledećeg udarca, šamara ili tuče. Nikom ništa!

E pa, nije nikom ništa!

Sve dok se u ovoj sredini nasilje opisuje kao „ljubomora“, „porodična svađa“ ili „neuzvraćena ljubav“, a ne kao krivično delo – što jeste, nasilja će biti.

Sve dok se opravdava napadač, nalaze “stvarni” razlozi za “nanete ozbiljne povrede kostiju lica”, to će biti “normalno” i u duhu “balkanskog morala”. Jer kao što se neko od sugrađana zapitao: “A šta ima ona sa njegovom sadašnjom ženom da se svađa? Žene to uvek naprave!”, zapitajte se i vi: “Ko je taj neko da vas pošalje na Odeljenje maksilofacijalne hirurgije? Ili bilo koje bolničko odeljenje?”

Ovaj slučaj je prijavljen Stručnom timu za zaštitu i postupanje sa ženama koje su izložene nasilju, a koji je imenovala Opšta bolnica „Dr Aleksa Savić“ i obavešten je MUP.

– U prethodnim godinama u našoj Bolnici prosečno je oko 15 žena godišnje evidentirano kao žrtve  nasilja. Nesumnjivo da je taj broj značajno veći, ali iz raznih razloga žrtve se nisu evidentirale kao takve. Najčešći razlog je strah žrtve od mogućih posledica i molba same žrtve da se slučaj ne prijavi, što govori o nedovoljno razvijenim resursima za pomoć i zaštitu žena žrtava nasilja – kaže psiholog Marija Stošić, portparolka Opšte bolnice “Dr Aleksa Savić”.

Svaki put kada pročitate u novinama da je neko (bilo ko) napao, udario ili ubio slabijeg od sebe – treba da se zaprepastite. Treba da se pobunite. Treba da izaberete stranu. Jer ako niste na strani slabijeg, ako stojite i ćutite sa strane – i vi ste napadač. Nemi napadač na ljudsko dostojanstvo.

Da li je zaista bilo neophodno da napadnuta sedamnaestogodišnja Tamara pročita u novinama komentar: “A šta radi maloletnica na ulici pre ponoći?” Da li je potrebno da za maloletnike uvedemo policijski čas? Kakav “čas” da uvedemo tek rođenim bebama i novopečenim mamama u prokupačkom porodilištu?

Razmislite o ovome: Čovek je nonšalantno ušetao u bolnicu i napao porodilju. U prisustvu dva maloletna deteta. Jurilo ga je obezbeđenje i policija. Kažu ljudi, trčao je toliko brzo da je ostavio papuče na prijavnici. Ona je sada na lečenju u Kliničkom centru u Nišu. Njena deca su preplašena kod kuće. Među njima i beba stara deset dana kojoj je mama sada najpotrebnija.

Ko to može bilo čime da opravda?