Leto me podiže kao tri čaše vina, koje nikada popila nisam, ali znam da je to taj osećaj omamljenosti, vrućine i blaženstva, blage neizvesnosti i omamnjenosti kada zvezda upekne.
Po zadnjim zaključenim ocenama i sa dva i po meseca slobode koja mi se smešila, uletela bih u svoju bajku i do septembra uramljivala svaki letnji dan za nezaborav. Još me drži to plavo nebo, zelena reka, bistri potoci i mirisni pašnjaci.
Ušunjalo bi mi se leto u kosu, u pesme u srce. Tako omaljena od slatkoće letnjih plodova i slobode, raspust nastavljam na užarenom asvaltu prestonice. Disko klubovi tada kao da su samo moje pokrete pod raznobojnom svetlećom kuglom čekali. Do zore bih plesala u ritmu disko hitova.
Nikada me vrućina kao u paklu ometala nije da uživam, naprotiv. Kupanje u sumrak i kada se sunce rađa, a mame i tate nigde, živela sloboda, Svakoga leta novo davljenje, bilo u slatkim ili slanim vodama. Nisam odustajala. Sve se istrpi i opekotine od sunca, i ujedi insekata, i meduza kada opeče kao užareni bič, i sunčanica i trovanje i ostavljanje.
Jedino leto ima smisla i dajme pet tri zime za jedno vrelo leto, ali ono staro, moje, zagubljeno u uspomenama, poeziji, žutim fotografijama, ali večno tu u meni. Protči kao nestašan dečak, i dok se okreneš nema ga. More toplo, telo kao u jegulje, ,,Crvena jabuka,, talasi i ,,Korali,,, ekipa koja ispija mnogo alkofola i troši zadnji dinar za cigarete deleći pred polazak kuću veknu hleba i sok od višnje.
Dugo godina kao niska od bezbroj vrednih bisera, moja leta su mi se nizala i krasila mi život. Niska se pokidala i leta su se rasturila po užarenom asvaltu, zelenim pašnjacima po vreloj peskovitoj plaži. Nakon mnogo mojih godina, samo mojih bajkovitih leta, u moja leta se useljavaju obaveze i od njih prestajem da imam ono svoje dugooo toplo leto od dva i po meseca.
Ukradem od tog najvoljenijeh godišnjeg doba po neki dan samo za sebe, ali nema one draži. Bilo je porodičnih letovanja, lepih ali ne i bezbrižnih, jer sa punim rukama dece i rekvizita za plažu na mestima gd eima previše sveta, to nije ni leto a ni odmor.
,,Ko još ide na more, to je izvikano i svak može i postalo je pomodarstvo. Prže se u gomili dok im vreo pesak uleće u svaki deo tela. Prave selfije da komšijama i sugrađanima pođe voda na usta od ljubomore. Bučni gradovi, miris roštilja, masa ljudi koji u oblaku parfema besomučno korziraju. Gde je tu odmor i ko još želi tako da provede leto. Duga putovanja, carinske kontrole, teroristi, izbeglice, drumski razbojnici, defekti na autu, dijareja, i razne boleštine koje nas mogu na letovanju snaći,,
Spletkarim sa sobom dok na svom ,,čardaku ni na nebu ni na zemlji,, posmatram leto koje će proleteti i ove godine pokraj mene, a da ga nisam osetila, onako kako ja znam kao nekad. Jedino mi je pakleno vruće! A tako bih da bosa trčkaram pašnjacima, da se verem po drveću, da do zore ćuskam u disko klubovima, da se napijam galonima slane i slatke vode dok se ,,borim,, sa talasima od jednog metra i manjim, da sa dve bebe i još jednom na putu, gradim zamak od peska…..
To je moje leto, hoću ga nazad.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
