Zabeleženo da je pop Mita među prvima zagovarao ustanak i oružani otpor okupatoru što se kosilo sa naređenjem koje je imao Peđanac da se ustanak podigne po proboju Solunskog frota. Postojalo je i otvoreno rivalstvo za vođstvo u pokretu između Dimitrijevića i Pećanca. Oni su unosili mnogo toga ličnog u međusobni sukob. Četnici su bili stari prekaljeni ratnici još iz turskog vremena i obojica su bili iz Metohije.
Pop Mita nije doživljavao Pećanca kao autoritet i sebi nadređenog jer je smatrao da ima zasluga da sam donosi odluke. Padale su teške reči i optužbe, a potezalo se i oružije, no na sreću nije došlo do krvoprolića. Kada se nisu oči u oči prepirali činili su to u prepisci. Pop Mita je prebacivao da pokret vodi jedan nepismen čovek koji ne vodi računa koga sve prima u četu, dok je Pećanac svaljivao i argumentovanu i neargumentovanu krivicu na Dimitrijevića.
U širem konteksu sukob dvojice vojvoda možemo sagledati kao sukob Crne i Bele ruke, pošto je Dimitrijević bio blizak saradnik Crnorukca Koste Vojinovića i zastupnik ideja organizacije “Ujedinjenje ili smrt”, dok je Pećanac bio izaslanik vlade i Srpske Vrhovne komande.
Pop Mita je uvek bio za akciju tako da njegova grupa ljudi prodire sve do Kumanova u Makedoniji vršeći diverzije i zbunjujući neprijatelja. Nakon oslobođenja Medveđe, Lebana i Bojnika pop Mita je pripremao akciju oslobođenja Leskovca, ali je svojom izričitom naredbom Pećanac sprečio i osujetio ove planove. Možemo reći da su potencijalne borbe za Leskovac uz akcije za oslobođenje Kruševca i Niša bile najveći domet hrabrih ustanika 1917. godine.
Pored svog nacionalnog rada i neprestanih borbi pop Mita je goreo i od želje za porodicom i toplotom porodičnog doma, tako da je neretko tajno noću odlazio u Barbatovac kraj Blaca da se vidi sa ženom i decom. Ti trenuci sreće su ga potsećali šta znači sloboda i za šta se bore, da ne bi svaki Srbin strepeo u rođenom domu. Kada su združene snage Bugara i Austrougara napale da ponovo osvoje teritoriju koju su komite oslobodile, Dimitrijević je komandovao odbranom linije fronta u dužini od 40 kilometara, od Doljevca pa skoro sve do Vranja. Kao da se 1917. pretvorila u 1813. godinu, linije frontova su kopnile i slabile, narod je stradao, kuće su gorele. Nekadašnji plamen ustanka se pretvorio u pepeo i prah.
Dimitrijević nastavlja gerilsku borbu i ne pristaje na predaju. U potpunosti se zbližava sa Kostom Vojinovićem i postaje njegov čovek od poverenja. Da ne bi palo u zaborav šta se sve dešavalo tokom ustaka, kakvo je bilo držanje naroda, kakve su bile represalije okupatora koje su izazvale ustanak, sastavlja se jedan izveštaj koji obuhvata dešavanja od sloma Srbije 1915. do sloma ustanka 1917. godine. Izveštaj je sastavljen od strane Vojinovića pod pečatom Ibarsko – kopaoničkog komitskog odbora vojvode Kosovca i biva upućen Srpskoj Vrhovnoj komandi.
U izveštaju se takođe tražila i pomoć, lekovi, hirurzi i smernice za dalje delovanje. Formirana je grupa odbranih i proverenih komita koja je trebala da pređe preko neprijateljske teritorije i podnese izveštaj sabraći na Solunskom frontu.
Vođa ove grupe i operacije je bio sveštenik Dimitrije Dimitrijević, a pored njega u grupi su bili još : potporučnik Aca Piper, Ratko Stefanović, Petar Grk, Proka Planić, podnarednik Vlajko Vladisavljević i Vlastimir Vuković. Svi su bili posebno probrani zbog svog junaštva i pokazanih sposobnosti.
Grupa je krenula sa Kopaonika iz sela Babice 5. avgusta 1917. idući pravcem ka Šar planini. Išli su uglavnom noću, danju odmarajući i skrivajući se od neprijateljskih vojnika.
U manastiru Svete Trojice podno planine Šare Dimitrijević je od igumana hrama, svog prijatelja, dobio hrane i inforacije o položajima bugarski trupa. Međutim između Gostivara i Tetova kada su pokušali da pregaze Vardar naišli su na bugarsku patrolu. Otvorila se borba 10. avgusta 1917. u kojoj gine Ratko Stefanović, a Aca Piper, Petar Grk i pop Mita bivaju zarobljeni. Dimitrijević je bio ranjen tokom ove kraće borbe. Iz obruča su se izvukli Vlastimir Vuković sa Planićem i Vladisavljevićem. Oni su uspeli da prođu između neprijateljskih redova i predaju izveštaj Vrhovnoj komandi.
Pop Mita je sa saborcima bio deportovan u Niš. Tamo su Bugari u okviru Niške tvrđave imali zatvor i stratište za učesnike Topličkog ustanka. Ranjeni Dimitrijević stiže u niški kazamat krajem avgusta ratne 1917. Iako nemamo podataka koji govore da li je preminuo od posledice ranjavanja i neadekvatnog lečenja ili od mučenja, možemo pretpostaviti na osnovu bugarskog držanja tokom okupacije kako su protekli Dimitrijevićevi poslednji dani. Stalna saslušavanja i svakodnevna mučenja su bile jedini bugarski metod da od popa Mite saznaju koji je bio cilj njihove tajne akcije. Pošto su komite uspele da dostave izveštaj možemo zaključiti da ništa nije odao Bugarima niti ikoga izdao.
” Kad ne kazah za te hitre noge,
Koje – no su konjima utjecale,
I ne kazah za junačke ruke,
Koje – no su koplja prelamale
I ne gole sablje udarale,
– Ja ne kazah za varljive oči, Koje su me na zlo navodile…”
Nakon više od tromesečne torture Dimitrijević umire decembra 1917. godine u Niškoj tvrđavi gde je i sahranjen. Njegovo ime se nalazi ispisano na Spomen kosturnici u rovu tvrđave podignutoj na desetogodišnjicu Topličkog ustanka 1927. godine.
Pretpostavka je da njegovi potomci danas žive u Nišu iako oni koji se izdaju za iste nemaju drugih dokaza do usmenog porodičnog predanja.
Neka je večna slava junaku Dimitriju Dimitrijeviću koji je ostavljajući crkveni oltar život položio na oltaru otadžbine.
Milun Pavlović apsolvent istorije Filozofskog fakulteta u Nišu
Kraj.
Prvi deo teksta o vojvodi pop Miti Komiti možete pročitati OVDE
