Gospode, daj nam čega nemamo.
Što nam duša vekovima ište.
Dok nam damari leleču, vrište.
Blaženog života svima daruj.
U biću svakom večito caruj.
Bolesni da ozdrave, naprasno.
Tužni zapevaju, glasno.
Voljeni zavole, strasno.
Grešni se pokaju, grehove okaju.
Da ni jedno čedo bez majke ne ostane.
Nečovek napokon čovekom postane.
Sumrak u svetlost da se pretoči.
S blagošću motre na nas božije oči.
Da nam se ukaže gde, sa kim i kuda.
Glas koji nas vodi, da stvara čuda.
Кo se hrabro bori, da se ne umori.
Već za pravdu lako se izbori.
Gospode, da ugledam barem još jednom,
ono što me načini žednom.
Da svak na svoj prag još jednom kroči.
Srce iz grudi ko čigra da poskoči.
Da se duša vine od lepote i siline.
Gospode, podaj čoveku šta mu treba.
Bilo grumen zlatni, ili koru hleba.
Duša isto svima ne ište,
dok nam preci leleču vrište.
Da nam se ispuni iskonska, poslednja želja.
Dok nam svanjava Vaskršnja nedelja.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
