Tamo u selu iza naše kuće
miriše u leto još u svanuće.
S namerom višom, baš tu se prosula,
krunama belim brdo nam posula.
Nalik na neki heklani stolnjak
raširila se do kuće zašla u voćnjak.
Od malena sam je brala
lišće joj jagodicama mazila
dlanovima krunu pazila,
pa je skupila suvom vlati
u buket divni plišani beli
i onda se tek kući vratila.
Celu nam livadu sobom ukrasila,
lepotu predela još naglasila,
i tako naše veliko brdo,
ponosno tvrdo, postade lepše,
sa njom mekanom još mekše.
U našem kraju zovu je hajdučka trava,
tek kada postdoh devojka prava,
ime joj čuh, u njemu živi Ahilejev duh.
U svima onima koji je piju
snažna i zdrava srca biju.
Da svima onima što je piju,
jutra mirišu na poeziju.
MILICA DURLEVIĆ
Beograd
