Heroju Velikog rata

Svirepošću hladnom obojeni dani,
pušteni sa lanca iz dubine ada,
poveli sa sobom sve bolesti ljudske
i napali narod iz Hristovog stada.

Apostolskom verom velikoga Petra,
Hrabrošću Jovana stojećeg kod Krsta,
spojio sam ljubav ka Bogu i kralju,
i malenom sinu u svoja tri prsta.

Ostvareni snovi, podržani nadom,
da bez strašnih muka Vaskrsenja nema,
i Golgotskom stazom da se ide mora
kad otvaraš vrata velikog spasenja.

Zaplakao nisam na Ceru, ni Drini,
ni kad desnu nogu otkide mi mina,
ali ne izdržah ispred kuće svoje
kad ugledah ženu i malenog sina.

Srce moje lupa, kao top dok bije,
jer prvenac mali od oca se s’krio,
il’ me ne prepozna ili me se stidi,
obraz sam sačuv’o, nogu izgubio.

A duša treperi kad mi draga reče:
,, ‘Mesto noge, Bog je tebi dao krila! ”,
verna me čekala, tu na pragu kuće,
isprati me žena, sad dočeka vila.

Oronula kuća, a ambari prazni,
posledice puste Velikoga rata,
,, Dobrodoš’o kući! “, začuh glas dečaka,
zagrli me jako i reče mi: ,, Tata! ”

MILUTIN POPADIĆ
PRIŠTINA