Da hoće svanuti ko da bih se rodio.
Veče se protvori u bezimenu masu.
Magla paučasta promoli se kobno
da bi se zgusnula poput mleka u mom kraju.
Uvi sive pramenove oko napupelih stabala.
One na Velebitu bejahu mi podnošljivije.
Nagluvu tišinu krici ptičurina načeše.
Srebrna zora lažnim se razgore sjajem.
Slutnja započe svanjavati….
Petli komšijski zapevaše posmrtni marš.
Vesnik kobi donese dah tvorca.
Ko da smo se na Boga kamenicama gađali.
Pomislih, dok mi poslednji sat straže poče teći.
Podigoše se nebesa, zemlja od sramote u sebi propade.
Ponovo ,,Oluja”, krvavi vidik mi prozbori.
Prolećne inje na trepavicama zamutiše mi pogled.
Zavejana Dučićeva zbirka u rovu osta,
amajlija, od nje.
Zaledi se žila na vratu.
Dočekasmo Vaskršnju nedelju.
Granični kamen i sećanje, održaše me u životu.
Slut se okoti u jazbinama planinskim.
Zmijolika linija na dlanu oboji se crvenom i crnom.
Uli se krv u veče aprilsko.
Dvoglava grabljivica na oči udari.
Pomozi nam sine čestite Marija.
Zamirisa jutro na tamjan, pogaču i barut.
Na promrzlom dlanu urezan mi krst osta.
U smiraj dana survah se u ništavilo.
Pomrači se zvezda vodilja, latih se metala.
Pod užareni sačem, gora postade buktinja.
Započe pakao…
Pakao Košara.
Vesna Paunović Đukić
